IZ ŠEHERA IDEM NA RAMAZAN KUCI, MATI JE UMRLA

Kloparanje šina, mašina i vagonskih točkova
donosim u glavi roditeljskoj kući
i ponosim se jednostavnim i složenim pravilom trojnim.
Mati je umrla. Maćeha kuću kući.
Otac je prema meni hladniji, grublji i ljući:
kad se legne, na kapandžu prislanjam uho
i slušam: maćeha me panjče u vrijeme gluho.

Predručano doba: rana zora. Na merdevinama čuje se tap nogu
i… maćeha zbacuje jorgan s mene s jetkim: Hajde! — Ne mogu
durati studen, zato ustajem zahvaljujuć Bogu
što sam živ (nena mi je to utuvljivala još od malih nogu).
Na moj ležaj zirka mjesec sličan uskoj motici ili rogu.
Iza ručka otac šutkom pripriječa na me i mnogu
cigaru puši. Teško, teško mi je tad pri duši!…

Stidljivo sunce kad odskoči za konopac i po,
polako da njih ne probudim izšuljam se iz kuće:
trešnja snijegom osuta, krošnjama se tromo lili;
jedna ledenica ko golem svrdo sa ćoškom se strehe slila
i jedna graška na vlazi kraj sofe klila …

Podne. U džamiji. Sat se rakoli na zidu.
Rodne snježnom kitinom grane šljiva kroz prozore se vidu.
Srodne arije Kur'anske iz naših usta drhtavo idu:
mukabelu učimo.

Do iftara vrzem se oko Firdevsine kuće,
a stid mi potkrvljuje obraze, kao kuče
bojažljivo se klonim svakom s puta.
Njen vragoljasti pogled više puta
iza bijelog zara i vaza zelenohsnatog husnijusufa
kao jara puri me po licu i škaklji po srcu i duši,
a zimski lahor već bogzna kadašn ji maltar njene kuće ruši…

Sofra čeka. Još šezdeset tiktekaja i top će puknuti.
Otac razlama samune; istom s vatre juha se puši.
Maćeha pali lampu. Na čiviji kraj peći, očev se kaput suši.
Meni su dali da kahvu meljem. Dim se iskipjela mlijeka guši.

Ismet Žunić